Илија Пашов стварао у „Белој соби“, претвореној у сакрални простор

У свету који није рањен ужасом и крицима оних што се надмећу у стварању зла, Илија Пашов стварао је уметност у којој се назире чистота, смирење и довољност сопствене душе. Мање од годину дана након његовог одласка са овог света, графике и цртежи изложени у галерији-књижари „Софија прес“ уче нас благости – како бисмо сачували себе и у унутрашњем миру ослушнули позив с којим смо, накратко, послати на ову планету.

„Цео живот чезнем за једном собом са белим зидовима, дословно. Да у њу улазим, да цртам и ништа више.“ Тим речима, у писму пријатељу Михаилу Филипову, уметник је поверио своју најдубљу жељу – да чин стварања остане неокаљан реалношћу изван снежнобелих зидова.

„Илија Пашов је заиста класични аутсајдер, ако тако могу да назовем човека који је свесно живео и радио у изолацији, али не као бекство, већ као гест самозаштите“, каже кустос изложбе Олимпија Данијел. „Видимо карактер који је свесно изградио свој однос према свету и према радикално другачијој уметности, иако је имао класичну наобразбу. Надам се да ће сваки посетилац у његовим радовима препознати доказе те изузетне извајаности, чистоте и тишине, која као да је била водећи принцип његовог modus vivendi-ја.“

Назив изложбе – „Бела соба“ – није случајан. По речима кустоскиње, то је покушај да се осмисли лично уточиште уметника који је самоизолацију уздигао до естетске позиције. Шта је, међутим, из тог интимног простора пренето на беле зидове галерије?

„Желели смо да будемо што ближи његовој представи о уметничком рају, да подсетимо на ту његову жељу и да је, на неки начин, остваримо“, објашњава Олимпија Данијел. „Изложба обухвата радове из различитих периода, као и мали архив са неколико писама у којима говори о тежњи ка једноставности, чистоти, сакралном простору у којем се уметник осећа добро. У времену када више немамо тишину, спокој, место за размишљање, а камоли за стварање, та бела соба делује готово лековито.“

Илија Пашов рођен је 1938. године у Габрову, а 1968. дипломирао је на Националној ликовној академији, на одсеку за илустрацију. На његове естетске погледе снажан утицај имала је школа италијанског модернисте Ђорђа Морандија и његов принцип „метафизичке тишине“, о којем је слушао од професора Веселина Стајкова. У раној фази каријере бавио се сценографијом и примењеном графиком, а потом књижним опремањем и илустрацијом.

После демократских промена приредио је самосталне изложбе у Галерији 88 и у Paepkegården у шведском Стремстаду. Усавршавао је литографију у радионици чувеног америчког института „Тамаринд“, где је савладао нове технике обраде камена, постижући прозрачне слојеве и дотад незамисливу чистоту детаља. „Тамо се догодила суштинска промена у његовом погледу. Бугарски графичари су на високом нивоу, а бити различит међу таквим професионалцима захтева велику храброст“, додаје Олимпија Данијел.Његова дела налазе се у колекцијама у Италији, Француској, Енглеској, Шведској, САД, Јапану и другим земљама.

Овај скромни стваралац, обдарен финесом и ерудицијом, своју унутрашњост није откривао само кроз слике настале на размеђи божанског и земаљског, већ и кроз речи упућене пријатељима.

„Најлепше је било што сам поново видео (мада у касну јесен) поље над којим се уздиже шиљаста црквица, не знам да ли се сећаш, између Удевале и Танума, близу Динглеа – сама та њива, обавезно засејана златном пшеницом, велико плаво небо и црквица између њих, нешто је што ме снажно привлачи и прича ми о животу на земљи. Када бих могао, живео бих смирено тамо, у размишљању о људском животу“, написао је у једном од писама изложених у малом архиву који су уступили пријатељи.У тим редовима препознаје се исти онај пречишћени лик, ослобођен сувишног, и иста тежња ка једноставности која прожима и његово стваралаштво.

„Његова писма откривају чежњу за аскетским и смиреним созерцањем, а начин на који се тај унутрашњи свет огледа у његовим сликама доказује да постоје уметници чије се присуство не мери интензитетом јавних наступа, већ дубином свесног одсуства из хаоса свакодневнице“, закључује Олимпија Данијел.

 
Изложба посвећена Илији Пашову, у Славјанској улици бр. 29 у Софији, отворена је до 13. марта.

Превела: Свјетлана Шатрић