Час о Бугарској са децом из Бугарске допунске школе „Изворче“ у Украјини

Скоро 800 км од Софије и отприлике 12 сати вожње аутомобилом од бугарске престонице налази се село Кубеј, у јужном делу Украјине. Сматра се највећим селом у бившој совјетској републици, у којем живе углавном Бугари и Гагаузи. Смештено је у Одеској области, близу града Болграда, који су основали бугарски досељеници у првој половини 19. века. Место и његови становници, од којих неки носе своју прадомовину у срцу и крви, су много тога доживели и доживљавају, али оно што их увек прати јесте чежња за Бугарском.

Године 2009. уз помоћ Националног програма „Матерњи језик и култура у иностранству“ Министарства образовања и науке и групе истомишљеника Прасковија Русева, учитељ по образовању, али и по позиву, је остварила свој сан  – да оснује Бугарску допунску школу у родном селу свог супруга – Кубеј. Добили су финансијску подршку од бугарске државе и тако се родила школа „Изворче“ („Изворчић“) – први бугарски образовни центар ван неког великог града у Украјини.

Школа ради при Бугарском културном центру „Академик Александар Теодоров – Балан“, основаном 1989. године, чији је председник од 2006. године супруг Прасковије Русеве – Петар, који је своју родну кућу ставио на располагање за потребе бугарске школе.

„Зашто је академик Теодоров – Балан наш патрон? Зато што је он рођен у селу Кубеј и у њему живео до своје 10. године…“, каже Прасковија Русева.

Прве године у Бугарску допунску школу „Изворче“ уписало се 70 деце – од припремног до 12. разреда. У новембру 2016. године отворила је врата и филијала школе у Болграду. Данас, упркос ситуацији у Украјини, бугарску школу похађа преко 270 ученика.

Када је 2019. године проглашена пандемија корона вируса, школа је прешла на наставу на даљину, а због рата у Украјини, часови се и данас одржавају само онлајн. „Али смо проширили географију“, каже са утехом наставница бугарског језика.

„Обраћају нам се и људи из далека, не из нашег краја – из Одесе, чак и из иностранства, родитељи који су напустили Украјину, населили се у Немачкој, Финској, Пољској итд. Нека од те деце су била и остала наши ученици упркос околностима, али су нас потражила и многа нова деца. Више немамо ваннаставне активности, наши ђаци немају  директну комуникацију једни са другима, али смо зато окупили децу из целог света.“

Шта је најбитније за вођење бугарске допунске школе у иностранству у време рата?

„Веома је важно да тим буде прави и поуздан, што ми и имамо. Већ дуго година радимо са истим људима, који су веома посвећени. Рекла бих да оно што радимо није само настава, то је мисија. А децу називам нашим херојима, јер после целе недеље учења у школи, настављају да уче суботом или недељом. Наравно, свако има своју мотивацију.“

Родитељи, које такође можемо назвати херојима, ни под којим околностима не прекидају везу са својом породицом и домовином. Чак и ако је никада нису видели.

Зато су и два путовања у склопу Националног програма „Бугарска – образовни путеви“ Министарства образовања и науке Бугарске у августу 2025. године била толико важна како за ученике Бугарске допунске школе „Изворче“, тако и за њихове учитеље.

Након озбиљне дискусије и гласања, одлучили су да у јеку лета крену образовним путем „Северна бугарска обала Црног мора. Златни пјасци“. Групу је чинило 29 ученика од 5. до 10. разреда и три учитеља.

„Посетили смо Варну, Морски врт и Археолошки музеј у граду, Алаџа манастир, град Балчик,Универзитетску ботаничку башту и Архитектонски и парковски комплекс „Дворац“ тамо, као и светионик на рту Шабла“, прича Русева.

Погледајте видео у којем деца износе своје утиске о боравку у Бугарској. Њиме су се она укључила у иницијативу Радио Бугарске „Час о Бугарској“.

„Импресионирана сам посетом рту Шабла и манастиру Алаџа у Варни. Направила сам неколико сјајних селфија испред светионика на рту Шабла.Шум мора и усамљена атмосфера чине ово место посебним. Поглед на манастир Алаџа је очаравајући. Ово путовање по Бугарској остаће ми у сећању као један од најживописнијих догађаја“, каже ученица 10. разреда Валерија Андрушченко. А њен вршњак Вјачеслав Константинов додаје:

„У градовима живе пријатни људи. Разговарали смо са њима. Допало ми се и то што су нас учитељи учили да говоримо правилно бугарски. Последње вече је било веома лепо – окупили смо се за великим столом и заједно играли игре. Успомена ће нам дуго остати у срцима.“

Крајем августа 2025. године одржана је њихова друга екскурзија у оквиру програма. Тридесет ученика и три учитеља кренуло је образовним путем „Ривијера јужног бугарског приморја. Сунчев брег“, а Прасковија Русева је добила велику помоћ и од својих бивших ђака који су већ боравили у Бугарској. Ученица 11. разреда Анастасија Гајдаржи прича:

„Бугарска је дивна земља. Посетили смо различита места – Музеј соли, Стари Несебар и низ других живописних места. Посебно ми се допала школа у летовалишту Свети Влас – модерна је, пространа и пријатна. У таквим учионицама заиста желите да учите и упознате свет. Музеј ваздухопловства код Бургаса је такође био веома импресиван. Као да сам се вратила у прошлост. Али највише ме је фасцинирао замак „Заљубљена у ветар“ у Равадинову. Толико је бајковит да сам помислила – желим да живим овде!“

„Ово је била моја прва посета Бугарској – било ми је веома занимљиво да видим Сунчев брег, да будем на плажи тамо. Посетили смо много занимљивих локалитета и веома се захваљујем Министарству образовања и науке и Бугарској што су нам пружили ову прилику да посетимо домовину наших предака“, каже Катерина Заим.

„Одавно сам сањала да посетим Бугарску и овај мој сан се остварио. Ја и ученици Бугарске допунске школе „Изворче“ смо провели пет незаборавних дана у Сунчевом брегу“, прича Викторија Балжик. 

„Многа од деце су први пут крочила на бугарско тло захваљујући ове две екскурзије“, објашњава директорка школе „Изворче“ Прасковија Русева. А њихова сећања су свакако учинила нит која их повезује са домовином много јачом и чвршћом.

Превела: Албена Џерманова