Гардијски оркестар – вековна традиција и важан део државног церемонијала

На дан Светог Георгија Победоносца – 6. маја – у Бугарској славимо и Дан храбрости и празник Војске Бугарске. Многи лик војника поистовећују са визијом гардисте, а Национална гарда, са њеном препознатљивом униформом и прецизним ритуалима, представља симбол бугарске државности.

Године 1892. кнежевским указом основан је оркестар Гарде Војске Бугарске – једна од првих професионалних музичких формација у Бугарској, која је значајно допринела развоју националне музичке културе. Већ крајем 19. века оркестар је снимао грамофонске плоче за стране компаније, преко којих је бугарска музика доспела до европске публике.

„Важно је рећи да су поставу оркестра Гарде Војске Бугарске, који је свој стварни рад започео почетком 1893. године, скоро у потпуности чинили Бугари – реч је о војном оркестру, чији су чланови пребачени из Шестог Трновског пука у састав Лејб-гардијског ескадрона, тј. ово није тек формиран оркестар, већ оркестар који има своју историју. Годину дана раније на чело оркестра стао је Јозеф Хохола – најискуснији капелмајстор у нашој земљи, први професионални диригент и композитор“, прича музиколог др Гаља Грозданова-Радева, предавач у Националној музичкој школи „Љубомир Пипков“ у Софији. Она је аутор две студије посвећене раним професионалним оркестрима у Бугарској и историји оркестра Гарде Војске Бугарске.

Оркестар Гарде Војске Бугарске је данас носилац војне музичке традиције у нашој земљи, чији је почетак, међутим, стављен више од деценије пре његовог оснивања – 1879. године, годину дана након ослобођења земље од османске власти, када је први војни оркестар, предвођен чешким капелмајстором Јозефом Хохолом, стигао у Велико Трново. Само неколико недеља касније, он је учествовао у историјском догађају од кључног значаја за новоосновану бугарску државу – проглашењу Александра I Батенберга за кнеза Бугарске и усвајању првог бугарског Устава.

„Постоји само једна монографија посвећена војним дувачким оркестрима. Њен аутор је Атанас Иванов, а објављена је 1979. године. Упркос свом значају, ови оркестри су ретко били предмет дубинских научних истраживања“, наводи музиколог др Гаља Грозданова-Радева. У интервјуу за Радио Бугарску она открива мало познате чињенице о развоју војних оркестара – формација, које су одиграле кључну улогу у обликовању музичког живота у земљи након ослобођења и остају важан културни мост између Бугарске и Европе.

„Професија музичара је ушла у бугарску државу са војним дувачким оркестрима. Тада су постојали: војни музичар, војни диригент и учитељ певања и музике.“

Војни дувачки оркестри су били прве професионалне музичке формације у Бугарској, каже истраживач. Управо они су створили национални уметнички репертоар, а такозване капелмајсторске школе обучавале су будуће бугарске музичаре. Ову мисију им је доделила бугарска држава, заједно са задатком да сакупљају и бележе бугарски музички фолклор, али и да упознају бугарску публику са делима европских композитора.

„Треба истаћи да су темеље музичко-педагошке школе у ​​Бугарској поставили управо војни капелмајстори и музичари. То је била њихова прва обавеза. И нешто занимљиво – пре доласка у Бугарску, у њиховим уговорима је постојао захтев да свако од њих годишње научи најмање три бугарска младића да свирају на инструменту на којем су они свирали. Касније се десило тако да су музичари које су обучавали војни капелмајстори формирали и цивилне оркестре“ – каже др Гаља Грозданова-Радева.

Војни оркестри су имали важну улогу за време свих ратова које је водила млада држава. Њихова музика је водила војске у битке, храбрила је војнике и „освајала“ утврђења за време Српско-бугарског, Првог и Другог балканског, Првог и Другог светског рата. Чак и у најтежим тренуцима, бесмртни бојни маршеви подизали су борбени дух војске да иде напред и побеђује.

Превела: Албена Џерманова