Светлана Караџова – „камен темељац“ заједнице банатских Бугара

За Светлану Караџову, питање банатских Бугара није тек тема научног интересовања већ животни пут који она већ деценијама прелази између родног Брдарског Герана у северозападној Бугарској, Софије и Темишвара у Румунији. Скоро три деценије њен рад усмерен је на изградњу мостова – духовних, језичких и институционалних – који треба да повежу расуту заједницу банатских Бугара у Румунији, Србији и Бугарској. У средишту те делатности налази се појам „Фалмис“ (Falmis) – назив снажне симболике. Потиче од традиционалног католичког поздрава „Хваљен буди Исусе“ (на банатском бугарском: Falin budi Isus), који су банатски Бугари временом свели на једну реч – „Фалмис“. Овако се поздрављају када се сретнуна улици, а то је уједно постао и својеврстан препознатљив код њиховог идентитета.

Све је почело 1998. године изласком истоименог билтена. Његов графички дизајн, спој ћирилице и латинице, визуелно је представљао два писма која банатски Бугари користе у свом свакодневном животу. Данас „Фалмис“ представља симбол и оквир унутар кога делује Друштво банатских Бугара у Бугарској, као и његов највидљивији и најживљи сегмент – фолклорни ансамбл. Ансамбл, који је основан 2016. Годинеу Софији, има улогу својеврсне ризнице у којој се чува аутентични фолклор не само банатских Бугара, већ и Мађара и Пољака, са чијим културним центрима у Софији друштво уско сарађује. Мисија ансамбла је очување игара из села у којима више нема младих који би их изводили, па се тако позорница претвара у простор живог сећања.

Од фолклора ка науци и филозофији

Један од кључних аспеката рада Светлане Караџове јесте њена тежња да тему банатских Бугара подигне на академски ниво.

Данас је она иницијаторка и активна учесница у више великих научних пројеката које финансира национални фонд за научна истраживања, у сарадњи са Институтом за бугарски језик „Проф. Љубомир Андрејчин“. Ти пројекти упоредо проучавају судбине банатских и бесарапских Бугара, тражећи додирне тачке између ових „одвојених грана“ бугарског народа. Караџова посебно наглашава значај научног самопоуздања:

„Схватила сам, не без помоћи са стране, да ако причу о банатским Бугарима не подигнемо на виши ниво од чисто фолклорног или етнографског, не можемо очекивати да их остали Бугари доживе као себи равне. Научни рад је такође мост, јер је сва моја активност усмерена ка томе да скренем пажњу на банатске Бугаре, да тражим контакте и комуникацију са читавом бугарском јавношћу.“

Активизам и „grassroots“ иницијативе

Караџова данас живи у Темишвару где на Западном универзитету предаје бугарски језик. Свој активистички приступ примењује непосредно на терену, нарочито у селу Стар Бешенов, највећем насељу банатских Бугара у Румунији.

Рад са људима захтева непрестани ентузијазам, поготово у условима снажне асимилације коју она уочава у местима око Букурешта, као што су Попешт-Леордени и Чопља. Караџова верује да лични пример има пресудну улогу. Управо зато и сама активно учи румунски језик, како би боље разумела духовни свет у коме заједница живи и како би изградила мостове ка румунском друштву.Такав приступ већ доноси резултате: њени радови се објављују у румунским научним часописима, а студенти у Темишвару показују све веће интересовање за учење бугарског језика.

„Култура је процес и ако свако од нас допринесе макар делићем свог знања и умећа, целина ће бити богатија. Ако стално живимо са свешћу да идеје треба да се крећу између Румуније, Бугарске и Србије и да људи живе у једном таквом виртуелном заједништву, у коме обитавају и језик и сећање, култура и мисао о нашој заједничкој будућности, онда мислим да ће свако од нас испунити свој дуг.“

Будућност заједнице

Упркос изазовима света који се убрзано мења, Светлана Караџова остаје оптимиста. Банатске Бугаре види као природне посреднике између држава у којима живе. Година 2026. могла би бити преломна: навршава се десет година од оснивања ансамбла „Фалмис“, биће представљена њена нова књига, а планирана је и велика међународна научна конференција која ће окупити истраживаче из Бугарске и Румуније. Суштину унутрашње мотивације своје заједнице Караџова описује овим речима:

„Банатски Бугари су заједница која је сачувала веома стар облик бугарског језика. Они имају изузетно развијен осећај дужности. Свако од њих верује да има мисију да учини нешто велико за своју заједницу. Колико год људи из те заједнице деловали посебно, када их боље упознате видећете да свако од њих искрено верује да мора да допринесе, својим знањем и умећем, заједничком напору очувања памћења и језика.“

Преплићући науку, фолклор и свакодневни активизам, Светлана Караџова показује да идентитет није статична датост већ жив процес који захтева стално покретање нових иницијатива и дух који не пристаје на одустајање.

Превела: Свјетлана Шатрић