Живот на селу може бити квалитетан, занимљив и леп

После 22 године подељене између Француске, САД и Велике Британије, Петар Гицоајка се са супругом и двоје деце вратио у Бугарску и настанио се у једном од села у општини Горња Малина, близу Софије. Посао у сфери финансијских тржишта и уштеђевина омогућио је породици да изнајми кућу у селу Негушево и купи плац за изградњу породичне куће.

„Када смо одлучили да се вратимо у Бугарску, морали смо да размишљамо о образовању деце. Већ смо знали да не желимо да живимо у Софији, јер иако смо родом из тог града, после две деценије одсуства, открили смо да се квалитет живота у престоници много променио у негативном правцу. Желели смо да будемо ближе природи и случајно смо сазнали за школу у селу Осојица. Имали смо онлајн сусрет са њеном директорком и остали одушевљени. Дошли смо на две недеље и почели смо да обилазимо околна села тражећи своје место. И тако смо, од уста до уста, стигли до села Негушево," прича Петар и наставља: „У мају 2024. г. имали смо тзв. пробну недељу у школи како би деца видела и проценила да ли им се допада или не. Док су деца била у школи, са супругом смо тражили кућу и када смо стигли у Негушево, једноставно смо се заљубили у ово место. У кућама, људима и у свему овде постоји нешто неописиво лепо“.

Тако се породица Петра Гицоајке вратила у домовину и настанила се у селу у најисточнијем делу Софијске котлине. А живот на селу, поред тога што нуди сталну везу с природом, испоставило се, пружа и многе друге могућности:

„Једно од питања било је шта се ради на селу, тачније – чиме се човек може бавити на селу? Били смо пријатно изненађени свим иницијативама у Негушеву – културним и уметничким активностима, народним играма, џудоом за децу суботом и недељом... У оближњем селу Долно Камарци налази се уметничка галерија Вихронија Попнеделева где деца сликају и раде с глином. Такође, у Негушеву се скоро сваке недеље организује летњи биоскоп на отвореном и мештани имају прилику да погледају савремене бугарске филмове, чији аутори често долазе и срећу се с публиком. Ситуација се мења, рурална подручја оживљавају и постају мање зависна од великог града,“ прича Петар.

Он и његова породица такође активно учествују у различитим иницијативама у селу Негушево. Међу њима је и једна важна за ово место ствар – реновирање старе сеоске школе и њено претварање у центар заједнице. У току је кампања за прикупљање 20.000 евра, колико је потребно за поправку крова.

„У питању је прелепа грађевина из 1894. године, са високим плафонима и огромним двориштем. Радимо на идеји да ово место претворимо у уметничко-образовно уточиште. Школско двориште постало је башта укупне површине близу 0,3 ха у којој гајимо поврће. Са групом ентузијаста обрађујемо још неколико земљишта, сејемо и спелту. Уз то, зграду и двориште користимо као простор за демонстрације одрживих пољопривредних пракси. Али њена друга функција ће бити промовисање културе и уметности, а уз помоћ изложби, концерата и пројекција филмова укључићемо нове људе у нашу заједницу.“

Петар и његова породица неколико пута годишње организује концерте у дворишту школе, јер је музика за њих хоби и пасија.

Све је више и примера који показују да је Петар донео исправну одлуку:

„Прелазак из ужурбаног живота у опуштени, природни начин живота пре бих назвао лаком адаптацијом. Одувек смо тражили везу с природом. Оно што нисмо очекивали, што нам је много помогло, били су људи. Јер смо ми 22 године били далеко од домовине и управо то је за нас била велика непознаница. Првих неколико недеља је готово сваког дана неко долазио да нам нешто донесе – љутеницу, парадајз. Начин на који људи помажу једни другима загрејао је наша срца и добар је пример како би требало да функционише друштво,“ рекао је Петар Гицоајка.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова