„Делфини“ – песма која је Јорданку Христову винула међу музичке легенде

Велика дива бугарске забавне музике Јорданка Христова започела је соло каријеру са само двадесет година. Било је то 1963. године, када је снимила песму „Серенада“, на музику Ивана Маринова и текст Николаја Николова, уз упечатљив аранжман младог Милча Левијева. У то време Левијев је предавао у првој бугарској музичкој школи за поп певаче – „Студију за естрадне извођаче“, а Христова је била једна од полазница прве генерације, која је дипломирала 1964. године. Њихова сарадња настављена је снимањем две композиције на стихове Радоја Ралина, што је младој, раскошно талентованој и харизматичној певачици отворило пут до песме која ће обележити њену каријеру. Реч је о безвременском хиту „Делфини“, који су потписали композитор Димитар Влчев и текстописац Димитар Керелезов. Управо том песмом Христова је 1966. године освојила прву награду за најбољу бугарску композицију на фестивалу „Песме бугарског Црноморја“, који је већ наредне године понео легендарно име – Златни Орфеј.

Својом препознатљивом интерпретацијом, пуном емоције и сугестивности, Јорданка Христова удахнула је „Делфинима“ посебну снагу. Такав сценски израз обликовала је још током школовања у „Студију за естрадне извођаче“, под менторством прослављеног редитеља Вилија Цанкова. Годинама касније, у разговору за Jazz FM, присетила се његових савета:

„У Студију ми је Вили Цанков предавао режију и глуму. Рекао ми је да је свака песма једна мала студија од три или четири минута, у којој мораш да дирнеш публику текстом и да будеш убедљив. Поверовала сам му... Зато никада нисам стављала акценат само на вокалне украсе, већ сам много више пажње посвећивала тексту. Улазим у расположење песме и настојим да створим атмосферу која, по мом осећају, најбоље прати њену тему.“

Током богате каријере Јорданка Христова наступала је у више од 40 земаља широм света – од Русије и Чешке, преко Немачке, Француске, Шпаније и Грчке, до Алжира, Сирије, Канаде и Никарагве. Посебно место у њеној биографији има Куба, где је стекла статус најпознатије Бугарке. Са великим задовољством и данас се присећа атмосфере шездесетих година прошлог века:

„Постојало је неколико клубова при позориштима – Народном, Позоришту Армије и, наравно, Сатиричном, где смо се често окупљали. Димитар Влчев био је диригент оркестра Сатиричног позоришта и управо ми је он понудио ову песму... Био је невероватан музичар! Изузетно интелигентан, веома емотиван и своје композиције певао је тако да их ни ја нисам могла извести на тај начин – са таквом бојом гласа, градацијом и модулацијом. Митко је био изванредан, увек сам га много волела. Дечо Таралежков направио је веома сведен аранжман, потпуно другачији од већине фестивалских, који су били ослоњени на велике оркестре... Створио је интиман звук. Пред очима ти је читава слика... И као да си тамо, са делфинима...“

И данас се „Делфини“ сматрају једним од највећих класика бугарске популарне музике и једним од најсјајнијих сведочанстава изузетног талента Димитра Влчева. Као искрени заговорник националног идентитета у музичком стваралаштву, композитор је у својој мемоарској књизи „Друга жица“ записао:

„... Тих година једна генерација аутора настојала је да бугарској забавној песми подари препознатљиво лице, национални тон и сопствену душевност, како би била лако препознатљива, као што су то песме многих других народа... Верујем да и оно што је створено ради забаве мора да има своју атмосферу и националну боју, своју 'personnalité'. Истина је да мала земља тешко може да се пробије у светској култури, али зар због очувања сопственог достојанства треба да заборавимо ситне кристале свог духовног потенцијала, затрпане недостатком традиције и памћења?“

Прво појављивање Јорданке Христове и Димитра Влчева на фестивалу који ће касније постати „Златни Орфеј“ донело им је одмах и прво место. „Делфини“ су тако постали не само највећи хит једне епохе, већ и трајни симбол бугарске музичке културе.

Превела: Свјетлана Шатрић