Образовање на раскршћу: контролисана еволуција или самоуништење

Млади у Бугарској налазе се при самом европском дну када је реч о дигиталним вештинама, показују резултати међународних истраживања. Управо је такав алармантан биланс подстакао групу професора са Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“ да спроведе обимно национално истраживање како би утврдила стварно стање дигитализације средњег образовања, проценила спремност наставника и понудила конкретне смернице за будуће образовне политике.

Пројекат „Дигитализација бугарског средњег образовања“, којим руководи професорка Румјана Пејчева-Форсајт, обухватио је 350 школа, 2.400 наставника, 1.200 ученика, 700 родитеља и анализу 250 наставних часова. Резултати указују на дубоке системске слабости.

„Већина наставника себе сврстава у почетни ниво дигиталних вештина“, каже професорка Форсајт. „Када је реч о сложенијим компетенцијама – подстицању критичког размишљања уз помоћ технологија, развијању самосталности ученика у креирању дигиталних садржаја, решавању проблема и изради пројеката – велики број наставника осећа се неспремно, несигурно и потребна им је додатна подршка.“

Слична слика уочава се и код ученика. Већина влада основним дигиталним вештинама, попут претраживања интернета и коришћења најчешћих апликација. Међутим, озбиљни недостаци постоје када је реч о критичкој процени извора информација, утврђивању њихове поузданости и научне заснованости, раду са сложенијим дигиталним алатима и одговорном понашању на интернету.

Истраживање је показало и да школе углавном високо оцењују сопствени степен дигитализације, али да је стварност знатно другачија. Многе немају јасно дефинисану стратегију дигиталног развоја или је, ако постоји, не примењују у пракси. Зато су добри примери најчешће резултат ентузијазма појединих наставника, а не системски осмишљеног приступа.

„Дигиталне технологије се и даље углавном користе као замена за традиционалну улогу наставника– за приказивање наставног садржаја и илустрацију градива, али у оквиру већ устаљених метода рада“, наставља професорка Форсајт. „Другим речима, наставник предаје, а ученици гледају и слушају. Наставне праксе које подстичу децу на критичко размишљање, израду пројеката и активно учешће у интерактивним активностима и даље су веома ретке, јер их наставници недовољно познају или немају адекватну подршку за њихову примену у раду са ученицима. Показало се и да широко распрострањено уверење како је добро технолошки опремљена школа сама по себи довољан услов за успешну дигитализацију – није оправдано.“

Према њеним речима, суштински проблем лежи у томе што технологија још није променила сам начин учења. „Наш образовни систем још није закорачио у истинску дигиталну трансформацију, јер нема озбиљних показатеља да технологија суштински мења квалитет наставе и процеса учења.“

Она упозорава и на још један феномен – такозвану дигиталну неједнакост, која је у великој мери условљена дигиталном писменошћу родитеља. Док родитељи са развијенијим дигиталним вештинама чешће ограничавају време које деца без надзора проводе испред екрана, они који су мање дигитално писмени углавном подстичу слободно коришћење технологија, верујући да ће то деци обезбедити бољу будућност у дигиталном друштву. „Неопходно је да и родитељи, на овај или онај начин, постану део тог процеса“, наглашава професорка Форсајт.

На питање да ли су циљеви који се односе на стицање основних дигиталних знања достижни у догледно време и од кога то зависи, она одговара:

„Министарство образовања и науке, у сарадњи са Институтом за образовање, покреће нови трогодишњи пројекат усмерен на увођење компетенцијског приступа у школама. Да, ти циљеви су достижни, али само ако развијање дигиталних вештина не буде искључиво задатак наставника информатике и информационих технологија. Неопходно је да наставници свих предмета буду оспособљени да заједнички раде кроз интердисциплинарни приступ и ученике укључују у различите креативне активности. А пошто је то заједнички задатак, у читав процес морају бити укључени и родитељи, како би знали шта се дешава у учионици.“

Професорка Форсајт сматра да је „контролисана еволуција“ једини пут којим образовни систем може да крене.

„Чак и ако данас немамо довољно снаге, доћи ће време када ће такве промене бити толико неопходне да више нећемо имати избора“, каже она. „Ако се покаже да образовни систем више није у стању да испуни своју основну мисију – да младе припреми за когнитивни, социјални и емоционални развој и оспособи их да постану одговорни грађани у економији која се убрзано мења – онда ћемо стварати генерације деце која трпе последице прекомерне изложености дигиталним технологијама, а да их те технологије не подстичу да мисле, сарађују, комуницирају и развију своје пуне потенцијале. Уколико се ништа не промени, такав образовни систем ће се неминовно самоуништити. Зато је неопходно да сви – политичари, Министарство образовања, универзитети који образују наставнике и родитељи – заједнички преиспитају и изнова дефинишу шта данас заиста значе образовање, настава и педагошка наука.“

У супротном, упозорава професорка Форсајт, млади ће остати недовољно припремљени за тржиште рада које све више обликују дигиталне технологије и које од запослених захтева флексибилност, висок ниво знања и развијене когнитивне способности.

Превела: Свјетлана Шатрић