Др Тота Венкова: Иницијатива за подизање споменика првој бугарској лекарки

У мрачним временима када Бугарска још није била слободна, било је жена које не само да су давале свој допринос борби за ослобођење, већ су својим знањем, образовањем и непоколебљивим духом служиле као пример целокупном друштву. Када је земља коначно изборила слободу, управо су оне, раме уз раме са мушкарцима, учествовале у њеној обнови и изградњи модерне државе.

Једна од тих изузетних жена била је др Тота Венкова. Рођена је 1855. године у Габрову, а остала је упамћена као прва Бугарка која је стекла диплому лекара. Поводом Међународног дана жена, 8. марта ове године, женска организација странке „Спаси Софију“ покренула је иницијативу да се у главном граду подигне споменик у њену част.

„Све је почело једним поражавајућим сазнањем – да у нашој престоници не постоји ниједан споменик посвећен знаменитој жени из бугарске историје“, каже Тања Пенева из странке „Спаси Софију“. „Желим да нагласим да ово није само питање равноправности жена и мушкараца, већ и праведног одавања признања људима који су својим делом мењали Бугарску.“

Према замисли иницијатора, сваке године биће предложена по једна заслужна Бугарка која ће добити своје место у јавном простору престонице.

Ко је жена чији би споменик могао да означи почетак дуго одлаганог одавања почасти многим заслужним Бугаркама?

„Др Тота Венкова је веома рано остала без родитеља и одрасла је у породици своје сестре“, прича Северина Гичева из женске организације „Спаси Софију“. „Захваљујући стипендији завршила је Девојачку школу одличним успехом и постала учитељица. Током Руско-турског ослободилачког рата (1877–1878) била је болничарка у војној болници. Управо тада је одлучила да свој живот посвети бризи о људима којима је помоћ најпотребнија. Медицину је, такође као стипендиста, као изузетан студент завршила у Санкт Петербургу. Иако се током студија суочила са озбиљним здравственим проблемима, није одустала. Специјализовала је интерну медицину и педијатрију, а потом је у Бечу завршила и специјализацију из акушерства и гинекологије. По повратку у Софију лекарски позив претворила је у животну мисију. У свом дому отворила је бесплатну амбуланту у којој је лечила сиромашне и напуштене жене. Учествовала је у оснивању првих курсева за бабице при Црвеном крсту и као предавач дала значајан допринос развоју бугарског здравства. Радила је и као школски лекар, посебну пажњу посвећујући здрављу деце и превенцији болести. И поред бројних личних и здравствених проблема с којима се срела, до краја живота остала је верна свом позиву. Пошто није имала сопствену породицу, целокупну имовину завештала је бугарском народу. Њена доследност, посвећеност људима, лекарска етика и човечност и данас представљају узор.“

На питање одакле је црпела снагу да истраје, Тања Пенева одговара:

„Код др Тоте Венкове не постоји никаква романтична тајна женске снаге. Њен карактер ковао се у веома тешким животним околностима. Рани губитак породице натерао ју је да брзо сазри и ослони се искључиво на себе, што је за жену тог времена било много теже него што данас можемо да замислимо. Али уместо да прихвати ограничења свог доба, она је изабрала супротан пут. Захваљујући образовању и професији, која је тада била готово недостижна женама, изградила се у снажну и самосвесну личност. Од почетка је знала шта је њена мисија – да помогне онима који су најугроженији, пре свега женама и деци. По мом мишљењу, управо је у томе кључ – није била окренута себи и сопственим интересима, већ људима којима је помоћ била најпотребнија. Зато овде није реч о некаквој магичној женској снази, већ о снази карактера човека који је имао јасан животни циљ и био решен да га оствари.“

Иако предлог још није стигао пред одборнике Скупштине града Софије, већ се разматрају могуће локације на којима би споменик др Тоти Венковој могао да буде постављен.

Живот и дело прве бугарске лекарке и данас могу бити инспирација како женама тако и мушкарцима. Њена прича подсећа да истинска мисија није у личном успеху, већ у спремности да се знање, рад и живот ставе у службу других.

„Најважнија лекција коју нам је оставила др Тота Венкова јесте да успех има смисла само онда када служи добробити других“, истиче Северина Гичева. „Она своје знање није користила само за личну афирмацију, већ као средство да мења друштво. И данас су нам потребни људи који имају мисију и спремни су да помогну – кроз свој посао, волонтерски рад, грађански ангажман или добра дела. Њена прича подсећа да се право наслеђе не мери личним успесима, већ оним што остављамо иза себе.“

Превела: Свјетлана Шатрић