Јединствена визија младог Димитра Ненова у „Четири скице за велики оркестар“

Неоспорни интелектуалац и духовни аристократа међу бугарским музичарима, Димитар Ненов, једна је од кључних личности у стварању бугарске професионалне композиторске школе. Музика га је страсно привлачила још од најранијег детињства, али су му се у младости интересовања ширила на књижевност, уметност, филозофију, математику и физику. Његов животни пут био је обележен искушењима и недаћама. Веома млад дошао је у сукоб са родитељима, који су инсистирали да се одрекне музике и посвети, по њиховом мишљењу, „озбиљном“ занимању.

Са 19 година Ненов одлази у Дрезден на студије архитектуре. Избор града није био случајан: тамо је, упркос противљењу породице, могао истовремено да студира клавир и композицију на Конзерваторијуму. Немачка је у то време својом авангардном уметничком сценом привлачила бројне Бугаре – музичаре, сликаре и писце – који ће потом у бугарску културу унети нове, модерне тенденције. За Димитра Ненова студентске године биле су изузетно тешке. У Дрезден је стигао без стипендије, готово без средстава за живот и без знања немачког језика. Како би платио студије и обезбедио смештај, по седам сати дневно радио је као пијаниста у биоскопу и корепетитор у балетској школи.

Због тога је непрестано одлагао полагање испита: сам је зарађивао за живот и био преоптерећен послом. Истовремено, млади архитекта се афирмисао као тражени концертни пијаниста, наступајући у бројним градовима Немачке, Данске и Чехословачке. У том периоду настају и његова прва дела: клавирске композиције, песме, Прва симфонија, „Поема“, „Балада“, „Кино-свита“, соната за виолину, две сонате за клавир и „Четири скице за велики оркестар“.

Иако су „Четири скице за велики оркестар“ настале када је Ненов имао свега 24 године, дело плени изузетном професионалном зрелошћу и високом уметничком вредношћу.

Очигледна је сродност између прве две скице – „Жудња“ и „Чежња“. Није случајно што су за њихове наслове одабрани синоними. Управо су ове две композиције подстакле истраживаче да у Неновој музици траже смисаоне и асоцијативне везе са стваралаштвом великог руског композитора Александра Скрјабина, пре свега са његовом чувеном Поемом екстазе, у којој се појављују, према ауторовим називима, „тема снова и чежњи“ и „тема лета“.

Снажан контраст Скрјабиновим инспирацијама у „Жудњи“ и „Чежњи“ представља трећа Ненова скица – „Гротеска“, динамична и театрална композиција која представља изразиту супротност сањарском карактеру прве две.

Последњи став „Четири скице за велики оркестар“ – „Плес“ – плени мелодијским и ритмичким богатством, као и колоритном оркестрацијом, које подсећају на стваралаштво још једног великог руског композитора, Николаја Римског-Корсакова. Асоцијације на вртложни „Празник у Багдаду“ из изузетно популарне симфонијске свите „Шехерезада“ више су него очигледне.

Према речима истакнутог бугарског композитора и диригента Константина Илијева, „Четири скице“ Димитра Ненова, иако се свака од њих одликује сасвим различитом музичком сликовитошћу, представљају стилски заокружен циклус у којем „Гротеска“ прелама „Жудње“ у „Плес“. Ова младалачка партитура један је од првих снажних доказа изузетног талента Димитра Ненова – високоинтелектуалног и аристократског ствараоца изразитог сензибилитета, чија се велика животна драма огледала у томе што је био принуђен да се бави архитектуром, док су га разум, срце и целокупно његово биће неодољиво вукли ка музици.

Превела: Свјетлана Шатрић