Јулија Нојхоф о животу у Бугарској – између култура, технологија и инспирације

У сеоцету код града Павликени, близу старе бугарске престонице – Великог Трнова, далеко од градске вреве Јулија Нојхоф гради свој нови свет – свет у којем се преплићу различите културе, језици и професионални путеви.

Рођена у западној Немачкој, у месту надомак границе с Француском, Јулија је имала традиционални образовни пут – дипломирала је Европске студије у источној Немачкој. Међутим, живот је имао другачије планове за њу:

„Моја прича је почела као код већине странаца – с љубављу. Путовала сам аутостопом до Ирана и само месец дана по доласку у Бугарску срела сам своју љубав и будућег супруга. Он је из града Павликени и већ 10 година живимо у једном од оближњих села. Ту смо због наше деце и породице мог супруга. Пре 10 година није било толико могућности за рад на даљину, због чега сам почела радити као наставник немачког језика, што ми се веома допало и тако сам дошла на идеју да стекнем сертификат за AI тренера, што сам такође урадила на даљину – курс је организован у САД. И тако сам почела радити за једну немачку агенцију за коју сам креирала и још увек креирам онлајн обуке.“

Данас, десет година касније, Јулија течно говори бугарски језик. Признаје да у почетку јој није било ни мало лако: „Више пута сам плакала док сам учила бугарски, али сам уложила много времена, труда и средстава, јер сам желела да слободно говорим и комуницирам с људима у Бугарској.“

Уз рад од куће и бригу о двојици синова, она је пронашла инспирацију и у импровизационом позоришту – простору за слободу, креативност и могућност развоја способности разумевања других.

„Све је почело од тога да се на друштвеним мрежама појавила реклама за импро позориште и ја сам одлучила да се опробам – похађала сам радионицу у Софији, на енглеском језику. Након тога сам решила да и овде, у Великом Трнову, организујем такву заједницу, јер је то веома добар начин за размену искуства, енергије и идеја, који подстиче развој различитих способности и вештина. Када се бавите импро театром или нечим што развија креативност и машту, развијате и способност, на пример, да слушате другу особу и реагујете из њене перспективе, развијате способност да себе поставите на место других особа, што је веома драгоцено, посебно у данашње време.“

Њен стваралачки импулс навео ју је да створи први вимелбух у Бугарској (нем. Wimmeln – ројити се + Buch – књига) – издање за децу, али без речи, с мноштвом цртежа и визуелних детаља из свакодневног живота у Бугарској. Урадила је то за своју децу, по узору на приче у сликама, које су веома популарне у Немачкој.

„Добила сам вимелбух из Немачке за Божић и мом детету се та сликовница веома допала. Ја сам одрастала уз овакве књиге – оне су обично великог формата, садрже приче у сликама, без или са веома мало текста. Идеја је да је на свакој слици приказан један лик и дете гради причу око тог лика. Тражила сам да купим такву књигу и у Бугарској, али нисам нигде нашла и тако сам одлучила да сама направим вимелбух и тиме помогнем и деци млађој од годину дана да лакше и боље разумеју своје окружење. Такође, сликовнице подстичу разговоре између родитеља и детета,“ каже Јулија.

Млада жена каже да за разлику од њеног села у Немачкој, села у Бугарској имају и одржавају блиске заједнице и активан друштвени живот.

„Одрасла сам на селу, али оно што ми се највише свиђа овде, у селу у којем живим, јесте да има пространи трг са две мале продавнице, а најлепше је да се људи тамо окупљају – млади и стари, сви се окупљају. У селу постоји клуб пензионера, дечје игралиште и веома ми се допада то што увек има људи. Такође, волим што живимо у близини природе. Село је окружено шумама и корњаче на улици или у башти су чест призор код нас, што није случај с Немачком. То су ми омиљене ствари на селу,“ каже она.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова